bijela - naslovna              bijela slika2

Према истраживању великог историчара и академика Јефта Дедијера, доминанто мјесто у развоју цивилизације  у Херцеговини од  праисторије до данас има долина ријеке Неретве, у којој се налази и село Бијела.

Општина Коњиц  је веома богата археолошким ископинама, која се односе на старије камено доба палеолит, чији су остаци  пронађени у долини ријеке Раме. Ископине неолита – млађег каменог доба  су пронађенe на Грацу  –  Доње  Селo, самом градском подручју Коњица и Лисичићима. Насеље Лисичићи датира из временског периода  2400 – 2200. година прије нове ере, на чијем локалитету су пронађени остаци земуница, разног оруђа и 533 остатака скелета од разних дивљих животиња. Град Коњиц географски лежи на простору између приморја и Босне, тако да су кроз њега пролазили главни путеви од  римског преко  турског периода до данашњих дана. У турском периоду, тачније 1682. године, саграђен је прелијепи камени мост, који је срушен 1945.године, а обновљен 2009. године. У мјесту Реповци, изнад жељезничке станице у Коњицу, 1897. године пронађена је рељефна плоча са жртвеника персијског Бога Митроса.

reljefna ploca        reljefna ploca2

Рељеф Бога Митроса

Село Бијела, једно од највећих села коњичке општине, простире се од ријеке Неретве  све до подножја високих врхова планинског масива Прењ, у дужини од 7 км. Село је смјештено у долини са јужне стране Коњица, са следећим засеоцима: Поље – Бијела, Цагаре, Превље, Подврабач, Младешковићи, Јошаница и Горња Бијела. Блага клима, обрадиво земљиште, велики извори питке воде, богатство флоре и фауне и заштићеност од вјетрова, створили су предуслов да се на овим просторима, од најстаријих времена почиње развијати цивилизација. Најстарија налазишта у Бијелој,  пронађена су на ушћу ријеке Бијеле у Неретву са лијеве стране, чији остаци (жрвњи, керамика) свједоче о животу на прелазу из каменог у жељезно доба.

У Младешковићима,  код основне школе,  пронађени су уломци предисторијског земљаног посуђа, а у Горњој Бијелој, код кућа породица Драгића и Калема  (данас има назив Градина),  пронађени су уломци керамике из жељезног доба.

Из античког периода – времена Илира, пронађено је 30 –так земљано-камених громила (тумула) у  Лединама  (Горња Бијела) код кућа породица Вулића и Видачковића. Сличне громиле пронађене су у Младешковићима и Подврабчу.

Археолошка налазишта из античког доба пронађена су на 3 локалитета. Веће насеље пронађено је на простору Младешковића и Подврабча, гдје су ископани остаци римске цигле и грађевног камена, а око потока Кути запажени су и темељи настамби.

У Јошаници, на земљишту породица Љоља и Превљака, пронађени су римски остаци. И данас сељани овај локалитет називају Каштељ. Мање насеље из римског периода је пронађено у Пољу Бијела, на  лијевој обале Неретве на ушћу ријеке Бијеле, код кућа породице Нухић. На локалитету Перића Поља (Трбића Поље) пронађен је један миљоказ са натписом римског цара Тацита, а у Горњој Бијелој, у рушевинама средњовијековне цркве базилике, пронађен је један миљоказ са натписом и 2 миљоказа без натписа. Међу стећцима у Гоњој Бијелој пронађен је још један миљоказ, са натписом из римског времена, који је као експонат изложен у Земаљском музеју у Сарајеву.

miljokaz                                             bazilika

Римски миљоказ                                                                   црква базлилика у Бијелој из 12.вијека

У близини темеља  средњовијековне цркве – базилике, у правцу ријеке Бијеле,  у предјелу Пијевчеве Главице су пронађени остаци предисторијске керамике.  Легенда каже да је у близини кућа Лазаревића и Пајића  уз омању некрополу стећака била и грчка црква.

Са сјеверозападне стране православног гробља, односно новосаграђене цркве, на удаљености од око 100 м, пронађени су темељи  средњовијековне црвке – базилике. Археолошка ископавања су рађена 1957. године, када су у цијелини откопани темељи тробродне цркве, димензија 11 пута 15 метара, са 3 полукружне апсиде. Сачувани су једино темељи цркве, односно дио темеља до висине 20 – 50 центиметара. Дебљина зидова је  60 – 65 центиметара. У проширеној апсиди – олтару  проширени темељ износи 104 центиметра. На разним мјестима темеља нађено је нешто комада  квадра од лијепо тесане седре, која је потицала од сводова изнад апсиде – олтара. Остаци пода од калдрме нађени су једино у просторији „Д“. Ширина средње лађе у тробродној цркви износи 4,85 метара. Нађен је одређени број надгробних споменика, од чега су 2 античког поријекла (Симпсови). У ове гробове су сахрањивани свештеници, ктитори и моћни феудалци. У простору „Ц“ нађена су 4 костура која су окренута према истоку, као и сам олтар цркве. Претпоставља се да је црква рађена на крају 12. и почетком 13. вијека, а постојала  је до краја 14. вијека. Црква у Бијелој је велика културна и духовна баштина овога краја, и непобитна чињеница да је у Бијелој у средњем вијеку постојао снажан економски, духовни и политички живот, који је био повезан са средњовијековним српским државама.

Некрополе стећака у Бијелој пронађене су поред  средњовијековне цркве у Горњој Бијелој у већем броју (око 130)  и мањем броју код кућа породице Лазаревић, Гравичинама и Дугама. На подручју коњичке општине регистровано је 3018 споменика – стећака, што је сврстава по броју стећака на 2. мјесто у БиХ, одмах иза Невесиња које има 3884 споменика – стећка.

stecci                  konjicka cuprija

Стећци                                                                              Коњичка ћуприја

Као што смо рекли, повезивање приморја и Дубровника са Босном ишло је преко Коњица. Обзиром да је кањон Неретве јужно од Јабланице, који се налази између планинских масива Прења и Чврснице био непроходан све до половине 19. вијека, главни римски и турски путеви су водили од Јадрана преко Подрима, Бахтијевице, Липета, Борака, Бијеле, Коњица, Брадине и даље до Босне. Дакле село Бијела је све до половине 19. вијека било на главном путу који је повезивао Јадран и Босну.

На подручју коњичке општине откривено је 15 средњовијековних градова – утврђења, од којих се 2 града – утврђења налазе на подручју села Бијеле, а то су град – утврђење Врабач на узвишењу Врабач и град – утврђење Бијела на утврђењу Дијева. Средњовијековни град – утврђење Врабач је клинастог облика са дужином од 104 метра и различитом ширином од 2 до 20 метара, који доминира селом Бијела са погледом на град Коњиц, који је удаљен 6 километара. Старији становници села Бијеле су 1957. године тврдили, да су у њиховој младости постојале рушевне зграде, које су биле са сјеверне стране Градине, а које су од тада зарасле у шикару. У Дубровачком архиву из 15. вијека Врабач се спомиње као мјесто гдје се убира царина, као транзитна и одредишна станица на путу између Дубровника и Босне. У истим изворима Врабач се спомиње као град – утврђење (каструм), који има своје подграђе Подврабач. Године 1410 – 1411. Дубровник покушава да код војводе Сандаља Хранића, који је владао овим крајевима,  укине царину на Врапчу, са образложењем да постоји друга царина у Коњицу, који је удаљен свега 6 километара. Војвода Сандаљ укида царину највероватније 1412. године, али је поново уводи 1425. године, ради чега поједини трговци са караванима , да би избјегли царину, заобилазе утврђење Врабач са друге стране брда Паклина, до ријеке Неретве,  на релацији Борци, Гакићи, Џајићи, Поље Бијела, Коњиц и обратно. На инсистирање Дубровника царина је по трећи пут укинута, али је поново успостављена од стране Херцега Шћепана 1440. године, и остаје за читаво вријеме његове владавине.

vrabac

град – утврђење Врабач

Брдо Дијева,прислоњено уз планински масив Борашнице, судећи по називу, чува успомену на ранословенско утврђење и култно мјесто посвећено неком женском божанству. На простору узвишења  Дијеве постоје слабо очувани остаци средњовијековног града Бијела. Први записи у Дубровачком архиву из 1414. године говоре да је Алекса Паштровић, који је до тада држао град Бијелу, уз посредовање Дубровника, предао град- утврђење Бијела Сандаљу Хранићу, за које добија смештај за 130 породица на неком другом мјесту,као и чамац са 10 весала од стране Дубровника. У том  уговору спомиње се Паштровићев пуномоћник Драгић, чији потомци и данас живе у нашем селу.

Топонимски називи у селу, указују на историју из старог периода. На пример,  Кршћан До се налази на сјеверозападној падини Борашнице (подручје Равне) гдје је 60-тих година 15. вијека била велика концентрација хришћана – патарена, Црвквина у Ракову Лазу 2 километра јужно од шумарске куће.  Ту се налази  камени мајдан. Према једној легенди  камен из мајдана се користио за цркву, а према другој  користио се за изградњу старе Коњичке ћуприје.

Село Бијела је доживјело природну катастрофу крајем 16. или почетком 17. вијека, када је клизиште са западне стране села затрпало већи дио становника, стоке и кућа. Друга природна катастрофа се десила 1906. године, када је поплава однијела један број сељана и стоке.

Турски период започиње 1463. године када Коњиц са околним селима, међу којима и село Бијела, пада под турску власт. У селу су се населиле аге Алагићи, који су направили своју кулу код кућа Драгића и Калема, по чему се тај дио села и данас зове Кула. Успостављен је феудални систем, гдје су сељани као кметови радили на агинској земљи. У то вријеме 1682. године је саграђена Коњичка ћуприја, за коју је камен довожен из Ракова Лаза. Турски период у коњичкој општини трајао је од 1463. године до Берлинског конгреса 1878. године, када ови крајеви потпадају под  аустроугарску власт.

Доласком аустроугарске власти у Босну и Херцеговину 1878. године,  село Бијела доживљава свој економски и образовни препород. Први воз у Коњиц долази 1889. године. У то вријеме отворена је основна школа у селу Бијела. Истовремено се по тада најсавременијем пројекту гради прва пилана у Херцеговини,која је радила на парни погон. Пилана је званично отворена 1905. године, а радила је резану грађу, као и готове производе : прозоре, врата, паркет и др. Изграђен је и уски жељезнички колосијек  (дековиљ)на простору Борашнице. Био је постављен од Јеловине преко Кисера до испод Бијеле Стијене, гдје су се балвани истоварали и отискивали у село и код  кућа Видачковића и Вулића преузимали и возили до пилане. Наведена пилана је запошљавала око стотину радника, а власник исте је био Иванишевић. У пилани је 1910. године забиљежен први штрајк радника у Коњицу и шире. Изгорила је у пожару, а 1932. године је пресељена у Острожац. Низводно на око 200 метара од постојеће пилане  1936. године саграђена је нова пилана, која је била на водени погон, у власништву братсва Јаковљевић. У кориту ријеке Бијеле саграђен је велики број млинова – воденица за мљевење жита,  који су били  на водени погон. Скоро свако братство у Бијелој је имало своју воденицу. Братство Товаришића  је имало 2 млина, саграђена од камена, са укупно 7 витлова – каменова за мљевење жита. Истовремено су посједовали и ступу за ваљање сукна и прање ћебади. Они су пружали услуге сељанима из других села који нису имали своје млинове  и ступе . Сличне услуге су пружале породице Нухића и Дедића.

pilana                        maketa1

Иванишевића пилана                                                    макета ступе и воденице Товаришића

Село Бијела је познато по првим дрворезбарима, крајем 19. вијека, а  то су дрворезбари Мато Азиновић и Илија Логарић, који су пронијели славу овог заната широм Европе. Захваљујући њима и материјалној помоћи аустроугарске власти, путем обуке и курсева,овај занат се пренијео и у град Коњиц, гдје је остао до данашњих дана, по чему је овај град постао препознатљив. Коњиц је пред почетак Другог свјетског рата имао 20 дрворезбарских радњи.

drvorezbarstvo2                      drvorezbarstvo

дрворезбарски радови

У Првом свјетском рату велики број српског живља из Херцеговине (око 3000), међу којима је било Муслимана – Бошњака и Хрвата, су били солунски добровољци. Од тога  је 110 из Коњица, а из села Бијеле 9 Солунаца који су остали до коначног пробоја солунског фронта. Многи од њих су изгубили животе. Други свјетски рат је био кобан у овом селу. Само на почетку рата 1941. године непријатељ је у јаме бацио 23 најугледнија момка.

Послије Другог свјетског рата село доживљава економски и културни препород  изградњом друштвеног дома, електрификацијом села, асфалтирањем пута, довођењем водовода и прикључком телефона. Сви наведени послови су урађени личним радом и средствима из самодоприноса. Село Бијела је дало универзитетског професора на Сорбони, као и врсне спортисте, који су се такмичили за југословенску репрезентацију.

Пописом становништва из 1991. године у селу је живјело 888 становника, од тог броја је по националној структури било 50% Срба, 28% Хрвата и 22% Муслимана – Бошњака. У грађанском рату 1992 – 1995. погинуло је и убијено  укупно 20 Срба мјештана, а после Дејтонског споразума становништво српске и хрватске националности масовно напушта село и одлази у избјеглиштво, тако да је стурктура становништва села драстично  измењена. За  страдање сељана  хрватске и муслиманско – бошњачке националности, нисам успио сакупити податке.

Од вијерских објеката Срби су 1965. године изградили капелу на православном гробљу у Горњој Бијелој, која је девастирана у току грађанског рата, да би на истим темељима 2006. године изградили нову цркву посвећену Светој Недељи. Највећи допринос  у организацији и донацији цркве, од сељана, дао је Милисав Грађић, који је уједно и проглашен за кума цркве.  Сељани хрватске националности су саградили капелу на католичком гробљу у Пољу Бијела 60-тих година, да би 80-тих година прошлог вијека саградили нову цркву на Равном Куку. Сељани муслиманске – бошњачке нације су крајем 80-тих година прошлог вијека изградили џамију у Главичинама, а 2009. године изградили нову џамију у Горњој Бијелој.

Прије избијања грађанског рата 1992 – 1995. на подручју села Бијела живјеле су слеће породице српске националности: Вулићи, Јањићи, Лазаревићи, Драгићи, Калеми, Јаковљевићи, Дабићи, Грађићи, Ивезе, Кешићи, Андрићи, Гркавци (Требињци), Ненадићи, Кукићи и Товаришићи; муслимаснко – бошњачке националности: Пајићи, Рамићи, Крњићи, Шаиновићи, Превљаци, Карлушићи и Дедићи; хрватске националности: Видачковићи, Бурићи, Ћелићи, Зовке, Смољани, Ћипете, Барићи, Шимићи, Жилићи, Божићи, Мандићи, Логарићи, Азиновићи, Бебек, Марковићи, Шимићи (Меле), Пекићи, Ружићи, Јурићи, Нухићи, Перићи, Араповићи, Мандићи, Божићи, Шитуми, Лозићи, Љоље, Антуновићи, Маркушићи, Блажевићи, Ковачевићи, Карлушићи и Пехари. Овим пописом нису обухваћене новопридошле породице у селу Бијела, а посебно подручје Главичина, гдје се ширењем Коњица населио велики број породица. Дугујем извињење свим породицама које нису обухваћене а заслужују да се нађу у овом запису.

Напомињем да је ово мој скромни  покушај да историјски освијетлим село Бијелу, очекујући да ће моји сељани, а и остали, учинити освјежење текста са ширим и јачим аргументима, на чему бих им био неизмјерно захвалан.

 

Литература:

др Јефто Дедијер – Антрополошке студије Херцеговине, српска краљевска академија, Београд 1909.

др Павао Анђелић – Историјски споменици Коњица и околине, Коњиц 1975.

др Јусуф Мулић – Коњиц и његова околина у вријеме аустроугарске владавине 1878 – 1918. , Коњиц 1990.

припремио:
Миле Товаришић дип. политолог

Нови Сад, јуни 2011.